Здравље

ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ РАДАК, ВАСКУЛАРНИ ХИРУРГ
За хирурга нема помиловања
Преузимање одговорности је суштина хирургије. Свака одлука хирурга је судбинска. Одлука о нечијем здрављу и животу. У хирургији је све једноставно; ако није, то значи да није добро испланирано. Тек ако све предвидиш и припремиш, можеш да кажеш: „Пусти анђеле нека воде твоју руку.” Иако су српске клинике технолошки слабије опремљене, не постоји метода у светској васкуларној хирургији која се овде не ради

Пише: Јагода Плавшић
Фотографије: Драган Боснић

За професора др Ђорђа Радака, васкуларног хирурга, директора Клинике за васкуларну хирургију Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, с правом може да се каже да је свога посла господар. Овај лекар не одступа од начела да је „хирургија поезија прецизности и вештина доношења одлука”. Одлукâ о туђем животу. Зато и данас, после више од три деценије рада, стално поставља питање: „Боже, да ли ја, доносећи овакву одлуку о операцији, можда грешим. И да ли ће ме једног дана свети Петар питати: Да ли си ти био мало површан?”
– Преузимање одговорности је суштина хирургије – каже професор Радак у разговору за Националну ревију. –  Често се сматра, посебно у земљама као што је наша, да је тежина овог посла у томе што хирург треба да има кондицију да стоји, да дежура, да не спава, да буде увек на располагању. Али, хирургија има и менталну и емотивну тежину. Свака одлука хирурга је, уствари, судбинска. Преузимање одговорности за нечије здравље, за његов даљи живот. Ако донесемо лошу одлуку, „броду који иде у погрешном правцу ни један ветар није добар”.
Медицина није само дељење пилула или рад скалпелом, каже др Радак, него има и важну етичку димензију. Ту је и онај тренутак кад хирург остане сам са собом и помисли: „Да ли бих ја себи исто учинио?”
– Зато, најбоља реченица коју пацијенту могу да изговорим је: „То је оно што бих урадио за своју мајку или оца.” И да се заиста тако осећам. Ако те реченице и таквог осећаја нема, онда је боље да се човек не бави овим послом.
Као млад лекар, одлазио је у свет да учи од бољих, а онда су веома брзо други почели да уче од њега. Систематичност у хируршком размишљању и чврста субординација у организацији одељења две су ствари које је преузео од професора Волмара, једног од најбољих светских васкуларних хирурга, код кога се, као стипендиста немачке владе, усавршавао више од годину дана. И трећа – у хирургији је све једноставно; ако није, то значи да није добро испланирано.
– Трудио сам се да те принципе применим и овде. Сваког јутра на Клиници имамо конзилијум, заједнички разматрамо приказ сваког болесника понаособ, сви учествујемо у доношењу најбоље могуће одлуке, предвиђамо евентуалне компликације. Јер, постоји много решења, а само је једно најбоље. И када се све предвиди, направи добар план, онда цео тим може да каже: „Пусти анђеле да ти руку воде.” Компликација може да се јави само ако је постављена погрешна индикација, ако операција није изведена технички савршено. А ако нешто крене непредвиђеним током, хирург не сме да се пита ко је крив, ни да губи време, мора одмах да решава проблем. И да одлучује. Зато за хирурга нема помиловања.

ЛЕКАР ЈЕ БОРАЦ ПРОТИВ ЗЛА

Да ли се код нас (не)озбиљно схвата атеросклероза која је, доказано, у основи свих кардиоваскуларних обољења?
– Нажалост, код нас још не постоји довољна свест о томе да је атеросклероза озбиљна болест која угрожава и срце и мозак. Она се не види, не боли, али је велика претња здрављу и животу. Многи је нису свесни и не придају јој никакав значај. Напротив, својим понашањем и начином живота стално је „хране и негују”, док она циља и напада све крвне судове, погађајући тиме погађа срце и мозак. Све чешће прети млађим људима. Атеросклероза је једна од најраспрострањенијих болести савременог света, а на нашим просторима је у посебном замаху и због дуготрајне изложености стресу. Невоља је и у томе што овде савремене дијагностичке методе нису довољно доступне пацијентима, што се на преглед чека и по 10 месеци. Број интервенција по глави становника је осам до 10 пута мањи него, на пример, у Белгији, а наш народ је неупоредиво више под стресом и са гомилом животних тегоба. Зато осам од 10 пацијената код нас не успева да до лекара дође на време. И то мора да се мења. Најбитније је, ипак, да ово обољење може и да се спречи и да се лечи, само на њега треба правовремено мислити и на прави начин му се супротставити.

Колико се напредовало у лечењу болести каротидних (вратних) артерија?
– У ову област је највише уложено, најдаље се отишло. Наша кућа надалеко је позната по успешном лечењу овог обољења. Пацијенти са зачепљеним артеријама на врату су пред можданим ударом, или су га већ неколико пута имали, и ми операцијом практично отклањамо узрок шлога, спречавамо даље оштећење мозга. Уведена је овде такозвана еверзиона техника (артерија се не отвара уздужно него попречно), којом је дуга и компликована операција претворена у једноставну и брзу. То је у почетку било праћено и отпором, сада је општеприхваћена техника. Ове операције нису тешке за болеснике, а доносе огромну корист. Трећег дана након интервенције пацијент одлази кући, враћа се нормалном животу.

Шта су данас изазови васкуларне хирургије?
– Велико достигнуће остварено је развојем ендоваскуларне интервентне методологије. То је нарочито важно за лечење анеуризматске болести аорте, јер се, без класичне операције, „изнутра” долази до оболелог места, до анеуризме склоне пуцању, при чему се уграђује стент прекривен графтом. Пацијент је сутрадан на ногама. Иначе, има још пуно тога што треба да урадимо. Недавно смо увели такозване хибридне процедуре за решавање анеуризме аорте, при којима се у оквиру једне операције обављају две, па чак и три. То је велики стручни помак и добит за пацијенте. Изазов је да те процедуре, које су отвориле читав спектар нових интервентних могућности, доведемо до перфекције. Иако смо технолошки мање опремљени, могу да кажем да не постоји метода у светској васкуларној хирургији која се овде не ради. Али у организацији нашег здравственог система мора још много тога да се промени, побољша. Тим пре што су данас коронарна, каротидна и периферна атеросклеротична болест главни узроци обољевања и смртности и биће у све већем порасту, обољеваће све млађи.

Шта сте понели из породице, шта преносите деци, шта поручујете младим хирурзима?
– Дивим се народима који успевају да им неколико генерација напредује. Наш усуд је изгледа да једна генерација нешто направи, а друга поруши. Волео бих ако бих успео да моја деца, која нису у свету медицине, наставе степеницама на које сам ја закорачио. Иако је чињеница да се променио положај лекара, да није он више витез који се бори против болести, а да је медицина постала индустријска делатност, ипак, младим лекарима поручујем, мада је то непопуларно, да покушају да не буду само инжењери, него да очувају оно људско, самосвест „ти се бориш против зла”. Као и то да је пацијент увек у праву.

Нисте прихватили позиве да каријеру наставите у иностранству. Зашто?
– Имао сам два пута скоро потписане уговоре да радим у Немачкој и Швајцарској. Изабрао сам да останем овде. Па, провео сам готово две године у Немачкој и почео сам да сањам неке београдске улице, нећете веровати, чак и биоскоп „Славија”. Тврда је калдрма београдска, недостаје ти нешто. Поред тога, човек који лечи људе мора и да их разуме.

***

Снага једне реченице
Објавили сте више од 300 радова у најцитиранијим страним часописима, написали многе књиге у којима свако поглавље почиње мудром изреком, мислима великих људи?
– Писање научних радова је неопходно, ја без тога не бих био то што сам. Човек мисли да нешто зна, а кад покуша то да напише види колико празнина има. Кроз писање и тражење правих одговора и сам сам много научио. А мудра изрека и та једна реченица је покушај да прикажем да хирург треба да учи методологију размишљања и доношења одлука не само о томе шта је најбоље за пацијента у овом тренутку, него и како ће се то одразити на његов живот за 10, 20 година.

***

Пут
Професор Радак рођен је у Вршцу, Медицински факултет завршио у Београду са просечном оценом 9,70, дописни је члан САНУ, почасни професор хирургије на Универзитету у Милану, члан бројних стручних удружења. Био је уредник пет националних водича добре клиничке праксе из области васкуларне хирургије и ангиологије, један је од оснивача и први руководилац Центра за континуирану медицинску едукацију на Медицинском факултету. Објавио многе књиге које су проглашене за уџбенике, добио бројна признања. Његову стручну и научну биографију красе заслуге за увођење нових метода у лечењу васкуларних обољења. Отац је четворо деце, говори три светска језика.